Монах и пинија

В първих столѣтијах христијанства жиху в Оријентѣ монахи отшлеци, так звани стилити, иже устројиваху своје жилища на върхах каменних или древѣних стълпов на половину разпадѣних зданијах. Најболѣ знајемы јест светы Шимон Старејшы (окрес г. 390 – 459).

Шимон Стълпник

В следѣ повѣсти подобним дѣтељем поступаше и једин зеновы монах. Или не наидеше достојны стълп, или рад решише вечи простим дѣтељем, кратко речено тој монах уселише се на върху пиније. То елегантне древо, иже обычајно расте на горских брегах острова Хоншу, имаје степењне вѣтвы с красними темно зеленими иглами, којиже творют плоскы върх древа в подобѣ деждника.  Са чудѣсност изволиваје, же в спѣшнем сълучаји в њем јест можно устројити некрепке, мало опасне скровиште (верзија чланка в латинице јест по цырилискеј верзији).

Монах званы Дори обдържаше от тамних житељев презваније Мастер птичних гнѣздъ. Једин славны поет умыслеше, же јего посети. Когдаже приидеше под древо, монах медитираше в ЗАЗЕНѢ, в “позицији просвѣтѣнија” с ногама прокриженама в позицији лотоснего седѣнија и гледѣнијем направеним на два метре пред себе, с рукама на брюхе длањами нагору, с левој рукој въложеној до правеј, велике палце легко приложене к себѣ в подобѣ малего лука. Дыханије јест регуларно, глубоко и покојно, уста сут затворени, но не спазмово, кончек језыка јест опрен о горне зазубије.  Въниманије јест направено на фиктивну точку ХАРА приближно четыри центиметри над пупек. Мышленије јест проступено тишиној, зенова тишина обаче не значи безшум, али умѣније доткнути се правдивего јествија, кдѣже вечи житија и смърти събывают се довѣрно близки, наше обычајне насуще житије приблизиваје се к весмирнему јествију и отвориваје нам тајне врата на пути к абсолутнеј правдѣ.

Поет, жиючы в свѣтѣ пълнем надѣждъ, страсти, похотѣнија, бојазњи, шума, наглости и нищности проговорише к зеновему мастеру:
“Вънимајте, мастере,” проглаголише. “Могли бысте паднути из того древа, седите в опаснеј позицији!”.
Нијакы отвѣт.
Поет, легко гневны, хотѣше отити, когдаже доброчестны муж проглаголише се слова:
“Драгы пријатељ, јесте поет и колебают вами чувства и похотѣнија. Ваша мысљ јест в безконечнем движенији и ја чую, же јест пълна бојазњи и непокоја. То вы јесте в опасности.”

И убо зен разшириваје се от једнеј мысљи к другеј, от једнеј бытости к другеј, то тој поет познаше в том моментѣ, же јест слуга и темничник својего личнего ега. Хотѣше се от њего освободити.
“Мастере, що ми је треба дѣлати?” изпыташе покорно.
“Дѣлај добро и искај свою початечну подобу” речеше мастер. После того изнова упаднуше в мълчаније.


Тако јест о том говорено.

 

Из книгы Океан в капји росы - Зенови повѣсти, Хенри Брунел.

Шимон Стилита - из гръчскего Συμεών τοῦ Στυλίτου, Шимон Стълпник.

монах отшлец - hermit monk
зданије - building
дѣтељ - act, manner, way
скровиште - hiding place, shelter
похотѣније или похот - lust, wanting

 

Monah i pinija



V p'rvih stolietijah hristijanstva žihu v Orijentie monahi otšleci, tak zvani stiliti, iže ustrojivahu svoje žilišta na v'rhah kamennih ili drevienih st'lpov na polovinu razpadienih zdanijah. Najbolie znajemy jest svety Šimon Starejšy (okres g. 390 – 459). V sledie poviesti podobnim dieteljem postupaše i jedin zenovy monah. Ili ne naideše dostojny st'lp, ili rad rešiše veči prostim dieteljem, kratko rečeno toj monah useliše se na v'rhu pinije. To elegantne drevo, iže obyčajno raste na gorskih bregah ostrova Honšu, imaje stepenjne vietvy s krasnimi temno zelenimi iglami, kojiže tvorjut plosky v'rh dreva v podobie deždnika.  Sa čudiesnost izvolivaje, že v spiešnem s'lučaji v njem jest možno ustrojiti nekrepke, malo opasne skrovište.

Monah zvany Dori obd'ržaše ot tamnih žiteljev prezvanije Master ptičnih gniezd'. Jedin slavny poet umysleše, že jego poseti. Kogdaže priideše pod drevo, monah meditiraše v ZAZENIE, v “poziciji prosvietienija” s nogama prokriženama v poziciji lotosnego sedienija i gledienijem napravenim na dva metre pred sebe, s rukama na brjuhe dlanjami nagoru, s levoj rukoj v'loženoj do pravej, velike palce legko priložene k sebie v podobie malego luka. Dyhanije jest regularno, gluboko i pokojno, usta sut zatvoreni, no ne spazmovo, konček jezyka jest opren o gorne zazubije.  V'nimanije jest napraveno na fiktivnu točku HARA približno četyri centimetri nad pupek. Myšlenije jest prostupeno tišinoj, zenova tišina obače ne znači bezšum, ali umienije dotknuti se pravdivego jestvija, kdieže veči žitija i sm'rti s'byvajut se dovierno blizki, naše obyčajne nasušte žitije priblizivaje se k vesmirnemu jestviju i otvorivaje nam tajne vrata na puti k absolutnej pravdie.

Poet, žijučy v svietie p'lnem nadiežd', strasti, pohotienijа, bojaznji, šuma, naglosti i ništnosti progovoriše k zenovemu masteru:
“V'nimajte, mastere,” proglagoliše. “Mogli byste padnuti iz togo dreva, sedite v opasnej poziciji!”.
Nijaky otviet.
Poet, legko gnevny, hotieše otiti, kogdaže dobročestny muž proglagoliše se slova:
“Dragy prijatelj, jeste poet i kolebajut vami čuvstva i pohotienija. Vaša myslj jest v bezkonečnem dviženiji i ja čuju, že jest p'lna bojaznji i nepokoja. To vy jeste v opasnosti.”

I ubo zen razširivaje se ot jednej myslji k drugej, ot jednej bytosti k drugej, to toj poet poznaše v tom momentie, že jest sluga i temničnik svojego ličnego ega. Hotieše se ot njego osvoboditi.
“Mastere, što mi je treba dielati?” izpytaše pokorno.
“Dielaj dobro i iskaj svoju počatečnu podobu” rečeše master. Posle togo iznova upadnuše v m'lčanije.

Tako jest o tom govoreno.

 

 

Iz knigy Okean v kapji rosy - Zenovi poviesti, Henri Brunel

Šimon Stilita - Iz gr'čskego Συμεών τοῦ Στυλίτου, Šimon St'lpnik.

monah otšlec - hermit monk
zdanije - building
dietelj - act, manner, way
skrovište - hiding place, shelter
pohotienije ili pohot - lust, wanting